Pismo čitatelja

Poštovani uredniče! Ne znam kome bih se požalio nego vama, portalu za svinjarije i govnarije. Jučer mi se dogodila takva pizdarija da se ni sad nemrem dobit. Pa kakva je ovo zemlja, jebote!

I tak, idem ja, dođem tamo i stanem u red. Rekoh, čekat ću  pa što bude, nisam ja Carl Lewis pa da preskačem ljude. Kad tamo jedna babetina ispred mene se tak isfuljila da su mi oči kolabirale, jebote! Tri mrtva tvora su Greenpeace za nju. Okrećem očima i svima pokazujem palcem na krivca kad se u red urufala neka ženturača, kao žuri se, plinski šparet i te fore, moš mislit. Onda je došla penzionerka, nemre stajat kaže, a ona funjara komunjara na šalteru samo pušta.

Ja se izderem „Sredina naprijed!“, al niko ništa. Jebote, popizdio sam čekajući, a red ne da je manji; nije ni veći,  neg se to širi, jebote. Samo uskaču, po dva, tri, ko votka komandosi. Najgori su penzioneri, hu! Sam ga ružno pogledaj, dobit ćeš juhe.. a kak su složni; da nisam tak velik kak jesam, sigurno bi me iscipelarili, jebote. Kažem ja jednom: Kaj je stari, treba lova za viagru!, kad ti on meni i mamu i općinu i partiju.. Jebem i ja tvoju, zapljujem se ja, kad on meni, Odi samnom, evo je doma, leži u krevetu.

– Smirite se, zvat ću zaštitara, javila se dropljača sa šaltera. Nisam ja!, javi se grbavac. Tlak mi je bio već tolki da sam mogao Titanik iz vode podignut, jebote, kad ni kriva ni dužna preko reda pokuša ući jedna trudnica. Meni je puklo, Antarktik mi pao na oči, jebote, izderem se na sav glas: Kaj je, dok si se jebala, nije ti se žurilo! Tad je sve otišlo u vražju mater. Štajgerica je zvala pandure, babci su me okidale štapovima, a djeca nogarila.

Dok su me odvodili jedino se još sjećam da sam starom češnjaku rekao: Hej, kak ti se zove stara?